U skladu sa svojom misijom i aktivnostima usmerenim ka unapređenju položaja dece u Srbiji, MODS naročitu pažnju posvećuje ostvarivanju prava deteta na obrazovanje. Pristup obrazovanju spada u red vanredno značajnih prava deteta budući da ono stvara preduslove za ostvarivanja čitavog niza drugih prava, kako za vreme detinjstva tako i tokom zrelog perioda života osobe. MODS je iz ovih razloga aktivno uključen u praćenje obrazovnih politika, zalažući se za razvoj obrazovno-vaspitnog sistema koji će svakom detetu omogućiti da ravnopravno ostvari pristup kvalitetnom obrazovanju, a jedan deo toga biće ostvaren i kroz unapređenje rada interresornih komisija.
Prema stanovištu MODS-a, obrazovno-vaspitni sistem može se smatrati kvalitetnim samo onda kada je zasnovan na inkluzivnim principima i kada svoj deci, bez diskriminacije po bilo kom osnovu, osigurava dostupnost obrazovanju koje će im omogućiti da razviju svoj puni potencijal. Inkluzivno obrazovanje, u tom smislu, podrazumeva i posvećenost prepoznavanju i prevazilaženju prepreka koje određenim grupama dece mogu da otežaju uključivanje u obrazovni sistem. Samim tim, povećanje dostupnosti kvalitetnog obrazovanja za decu iz osetljivih grupa podrazumeva i pružanje dodatne podrške kako bi se sprečilo njihovo isključivanje iz obrazovnog sistema.
Posebno značajan lokalni mehanizam za unapređenje inkluzivnosti obrazovnog sistema predstavljaju komisije za procenu potreba za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i socijalnom podrškom detetu i učeniku, poznatije kao interresorne komisije. Osnivanje komisije je u nadležnosti lokalne samouprave i u njihov sastav ulaze predstavnici tri sistema – obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite. Njihov sastav i način rada bliže su definisani Pravilnikom o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku (2010).
Osnovna uloga interresornih komisija jeste da vrše procenu potrebe deteta za dodatnom podrškom za uključivanje u obrazovni proces i život u zajednici, koja je nastala usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju ili drugih razloga. Dodatna podrška koju interresorne komisije mogu da preporuče odnosi se na prava i usluge (obrazovne, zdravstvene i/ili socijalne) koje detetu obezbeđuju prevazilaženje fizičkih i socijalnih prepreka od značaja za njegov razvoj, uključivanje u obrazovni sistem i život u zajednici.
Rad interresornih komisija, međutim, godinama predstavlja predmet polemike u koju su uključeni predstavnici nadležnih institucija, prosvetni radnici, roditelji, ali i organizacije civilnog društva. Primedbe koje se iznose na račun ovog mehanizma odnose se na uočene nedostatke u funkcionisanju samih komisija, ali i u vezi sa realizacijom mera podrške koje one predlažu. Najveće zamerke zapravo se tiču se finansiranja preporučenih mera podrške. Naime, realizacija određenih vidova podrške često izostaje budući da njihovo finansiranje nije obezbeđeno. U praksi se uočava i da interresorne komisije često svesno propuštaju da preporuče određene mere podrške, računajući sa tim da one ne mogu da budu obezbeđene. Osim što dete ostaje bez potrebne mere podrške, na ovaj način se i gubi trag o tome koliko potreba za određenim vidovima podrške zapravo postoji.
Unapređenje rada interresornih komisija
Nedostaci u radu interresornih komisija i obezbeđivanju mera podrške ukazuju na potrebu za reformom ovog mehanizma koja bi trebalo da se odvija na tri koloseka. Prvi kolosek odnosi se na nacionalni nivo i tiče se poboljšanja normativnog okvira koji uređuje rad interresornih komisija. Na ovom nivou potrebno je prepoznati i pronaći rešenja za sistemske nedostatke koji pogađaju rad svih interresornih komisija.
Među ovim problemima posebno se izdvaja pitanje odgovornosti za finansiranja mera podrške koja je u važećim dokumentima nedovoljno precizno utvrđena. Drugi kolosek bi predstavljao unapređenje uslova za rad koje bi interresornim komisijama trebalo da obezbede lokalne vlasti u skladu sa svojim nadležnostima. Interresorne komisije se formiraju i sprovode svoje aktivnosti pod okriljem gradskih i opštinskih uprava.
U praksi se, međutim, pokazalo da lokalne vlasti često nemaju dovoljno razumevanja o sopstvenoj ulozi u funkcionisanju ovog mehanizma. U tom smislu bi lokalnim samoupravama trebalo pružiti dodatne smernice koje bi im pomogle da realizuju svoje nadležnosti u ovoj oblasti. Treći kolosek odnosi na potrebu za kontinuiranim stručnim usavršavanjem i razvojem kompetencija članova/ica interresornih komisija.
Nacionalni nivo
Rad interresornih komisija uređen je Pravilnikom o pružanju dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške detetu i učeniku (2010). Ovaj podzakonski akt donet je sporazumom ministara zaduženih za poslove zdravlja, socijalne politike i prosvete u skladu sa članom 98. važećeg Zakona o osnovana sistema obrazovanja i vaspitanja (2009).
Ohrabrenje da će se oblast dodatne podrške naći u fokusu nadležnih institucija doneo je Nacrt zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja (2017) čiji član 77. je kompletno posvećen upravo uređenju rada interresornih komisija. U pitanju je velika razlika u odnosu na važeći Zakon koji je definisanje bližih uslova za rad interresornih komisija u potpunosti prepuštao podzakonskom aktu.
Prema st. 3. čl. 77. Nacrta ZOSOV, komisiju obrazuje organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove društvenih delatnosti. Osnov za njeno formiranje bi trebalo da predstavlja sporazum o saradnji između sistema obrazovanja, državne uprave i lokalne samouprave, socijalne zaštite i zdravlja. Budući da važeći Pravilnik ne postavlja sličan zahtev, reč je o novom rešenju koje bi moglo da unapredi koordinaciju u praksi.
Nacrtom zakona se na nedvosmislen način utvrđuju obaveze koje lokalna samouprava ima u odnosu na komisije. Reč je o obavezama lokalnih vlast da komisijama obezbede sedište rada, tehničku podršku i naknadu za njene članove/ice, kao i sredstva za finansiranje podrške koju komisija preporuči deci.
Od lokalnih samouprava se očekuje i da obezbede arhiviranje i čuvanje dokumentacije, kao i da prikupljaju izveštaje o radu komisije i o predloženoj podršci i njenim efektima i to najmanje 2 puta godišnje. Nacrtom zakona je predviđeno da se bliži uslovi rada IRK uređuju podzakonskim aktom koji sporazumno potpisuju ministri nadležni za poslove zdravlja, socijalne politike, prosvete, ali i državne uprave i lokalne samouprave.
Prepoznajući potrebu za unapređenjem sistema pružanja dodatne podrške deci iz osetljivih grupa, 2011. godine formirano je Zajedničko telo za podršku u radu i koordinaciji nadzora nad radom interresornih komisija.
Rad ovog tela je reaktiviran 2016. godine i u njegov sastav su ušli predstavnici Ministarstva za socijalna pitanja, Ministarstva prosvete, Ministarstva zdravlja, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Kancelarije za ljudska i manjinska prava, Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva i Stalne konferencije gradova i opština. Kao predstavnici civilnog društva u Zajedničkom telu zastupljeni su i UG “Roditelj” Beograd, Centar za interaktivnu pedagogiju, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S), Inicijativa za inkluziju VelikiMali.
Pod okriljem ovog tela bi trebalo da bude utvrđena polazna osnova za izradu novog podzakonskog akta koji bi uredio rad interresornih komisija i rešio sporna pitanja.
Lokalni nivo
Kao savez koji se zalaže za inkluzivno obrazovanje i koji, pored ostalih, okuplja i udruženja koja direktno rade sa decom koja se nalaze u situaciju potrebe za dodatnom podrškom i njihovim porodicama, MODS već godinama u svom fokusu ima pitanje interresornih komisija i dodatne podrške.
Prepoznavši da se neki od nedostataka koji otežavaju rad komisija mogu otkloniti u skladu sa nadležnostima lokalnih vlasti bez potrebe za čekanjem na izmene nacionalnih propisa, MODS je tokom druge polovine 2016. godine inicirao uspostavljanje saradnje sa Stalnom konferencijom gradova i opština (SKGO) u cilju zajedničkog rada na unapređenju uslova za rad interresornih komisija na lokalnom nivou.
Kontakti sa SKGO su u martu 2017. godine rezultovali potpisivanjem Memorandum o saradnji kojim su definisani principi i ciljevi budućeg razvoja strateškog partnerstva između dve organizacije usmerenog ka poboljšanju ostvarenosti prava deteta u lokalnim zajednicama.
Šta je cilj Memoranduma za dalje unapređenje rada ?
U skladu sa odredbama Memoranduma o saradnji, SKGO i MODS su započeli aktivnosti usmerene na unapređenje rada interresornih komisija. Cilj ove saradnje jeste da se pobošljaju uslovi za rad interresornih komisija u skladu sa postojećim nadležnostima lokalnih samouprava, ali i da se definišu preporuke za unapređenje rada i normativnog okvira na nacionalnom nivou. Osnovna zamisao ove saradnje je da se opštinskim i gradskim vlastima približi uloga koju imaju u obezbeđivanje dodatne podrške deci iz osetljivih grupa i ponude smernice za ostvarivanje njihovih nadležnosti u ovoj oblasti.
Kako se na osnovu objedinjenog pregleda odredaba važećeg Pravilnika i Nacrta ZOSOV može zaključiti, nadležnost lokalnih samouprava u oblasti obezbeđivanja dodatne podrške obuhvata sledeće: imenovanje koordinatora komisije; obezbeđivanje sedišta i opreme za rad komisije, kao i naknade za rad njenih članova/ica i naknade njihovih putnih troškova; arhiviranje i čuvanje dokumentacije nastale u vezi sa radom komisije; obezbeđivanje sredstava za finansiranje podrške i praćenje njenih efekata.
Kako bi se obezbedilo da lokalne samouprave odgovore svojim obavezama u ovoj oblasti, ali i kako bi se praksa u različitim lokalnim zajednicama standardizovala, MODS i SKGO su započeli saradnju na izradi modela rešenja o imenovanju interresorne komisije i smernica za programsko budžetiranje sredstava za rad komisije i dodatne podrške.
Osim pomenutih dokumenata, lokalnim samoupravama bi, u okviru ove inicijative, trebalo da budu ponuđena i uputstva za prijem, overu i čuvanje dokumentacije nastale u radu komisije, kao i uputstva za praćenje i evaluaciju efekata obezbeđenih mera podrške. Izradi ovih dokumenata prethodi istraživanje koje ima za cilj da utvrdi dosadašnju praksu lokalnih samouprava u pogledu obezbeđivanju uslova za rad komisija i dodatne podrške.
Prikupljanje podataka za potrebe ovog istraživanja vrši se putem upitnika koji je posebno izrađen za ove potrebe i upućen lokalnim upravama, a biće sprovedena i uporedna analiza lokalnih rešenja o imenovanju/obrazovanju komisija, odluka o socijalnoj zaštiti kao i programskih budžeta.
Unapređenje lokalnog okvira za rad interresornih komisija
- Model rešenje o imenovanju komisije
- Smernice za budžetiranje sredstava za rad komisije i dodatne podrške
- Uputstvo za prijem, overu i čuvanje dokumentacije nastale u radu komisije
- Uputstvo za praćenje i evaluaciju efekata obezbeđenih mera podrške
Model rešenja o imenovanju komisije verovatno predstavlja najznačajniji lokalni dokument budući da putem njega gradovi i opštine preuzimaju obavezu da obezbede osnovne uslove za rad interresornih komisija. U pitanju je akt načelnika opštinske ili gradske uprave koji bi trebalo da sadrži spisak stalnih članova/ica komisije, kao i informacije o koordinatoru interresorne komisije, njenom sedištu, visini naknade za rad članova/ica komisije i načinu njenog obračuna, odnosno naknadi putnih troškova.
Od izuzetne važnosti za rad komisije biće uputstvo da svaka lokalna uprava rešenjem o njenom imenovanju utvrdi tačnu adresa prostorija koje komisija može da koristi za sastanke i čuvanje dokumentacije nastale u svom radu. Na ovaj način će opštine i gradovi poslati poruku da komisije mogu da računaju na stabilne uslove za svoj rad.
Budući da bi procena trebalo da se vrši u prirodnom okruženju deteta, biće važno i da se predvidi naknada putnih troškova za članove komisije za izlazak na teren, odnosno mogućnost upotrebe službenog vozila u te svrhe. Model rešenja bi trebalo da sadrži i odredbe o visini naknade za rad članova/ica komisije i načinu njenog obračuna (po obrađenom predmetu, održanom sastanku i sl) koje bi trebalo da teže standardizaciji prakse, ostavljajući istovremeno lokalnim samoupravama mogućnost izbora između nekoliko modaliteta.
Smernice za programsko budžetiranje će imati za cilj da opštinama i gradovima ponude model koji će im pomoći da u okviru svojih programskih budžeta odrede pozicije za sredstva za rad komisija kao i za sredstva za finansiranje mera dodatne podrške.
U okviru ovih smernica posebna pažnja će biti posvećena merama dodatne podrške za čije finansiranje se, kroz dosadašnju praksu, pokazalo da postoje teškoće, poput nabavke prilagođenih nastavnih sredstava i asistivne tehnologije i prilagođavanje okruženja (postavljanje rampi i gelendera, ugradnja liftova, prilagođavanje toaleta, prilagođavanje staze i dr).
U posebnu kategoriju mera podrške spadaju usluge socijalne zaštite koje treba da podrže razvoj i život deteta u zajednici i vode ka socijalnoj inkluziji. Sredstva za ove usluge (lični pratilac, i dr) se planiraju u okviru postojećeg programa za socijalnu i dečiju zaštitu u budžetu jedinica lokalne samouprave. Pored toga, usluge socijalne zaštite se mogu finansirati preko namenskih transfera za koje se sredstva obezbeđuju u budžetu Republike Srbije.[1]
Umesto zaključka
Model rešenja o imenovanju komisije i smernice za programsko budžetiranje, kao i prateći dokumenti, bi trebalo da budu izrađeni i predstavljeni lokalnim samoupravama tokom jeseni 2017. godine. Paralelno sa izradom ovih dokumenata, MODS i SKGO će nastojati da prikupe relevantne podatke i formulišu odgovarajuće preporuke za unapređenje normativnog okvira na nacionalnom nivou koje će biti komunicirane kroz zajedničko telo.
Zajednička inicijativa MODS i SKGO bi, prema tome, osim lokalnih akata trebalo da iznedri i građu za izradu novog Pravilnika koja će uslediti nakon usvajanja novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
[1] Uredba o namenskim transferima u socijalnoj zaštiti, Službeni glasnik RS, broj 18, 1. mart 2016.