Inkluzija. Reč koju često čujemo od strane nastavnika, medija, pa i roditelja… Iako nismo sasvim sigurni da su odrasli dovoljno upoznati sa tim šta inkluzija podrazumeva i zapravo znači, mi ćemo izneti svoje mišljenje o pojmu inkluzivnog obrazovanja.
Za nas inkluzivno obrazovanje jeste obrazovanje dostupno svima. Ono predstavlja mogućnost svakog deteta da upiše i redovno pohađa školu. Ono je zapravo i više od samog obrazovanja – priprema za život u svetu u kome ima mesta za sve, gde nam različitost ne smeta da se družimo, učimo, pomažemo, podržavamo.
Kao jedna od najvažnijih zamisli je da škole budu prilagođene deci, a ne deca školi; da škole budu mesta spajanja, a ne odvajanja i razdvajanja dece. Jedna škola za sve – i za dete sa teškoćama u razvoju i za dete koje živi i radi na ulici, i za dete koje ima mnogobrojne talente, i za dete koje živeći u siromaštvu nije ni imalo priliku da napreduje koliko može, i za dete koje dolazi iz druge sredine, iz druge kulture, za romsko dete koje uči na jeziku koji nije njemu maternji i za dete kome ne ide matematika ili bilo koji drugi predmet. Škola kao mesto u kome ćemo se razviti i ostvariti do krajnjih granica, polazeći od naših razlika i mogućnosti.
Inkluzija je naš odnos prema slabijima, naša ljudskost
Svi smo mi jednaki, iako se vidno razlikujemo. Imamo iste potrebe (da volimo, budemo voljeni, da budemo prihvaćeni, da se družimo, igramo, učimo…), a jedina razlika je način na koji te potrebe zadovoljavamo. Zato bismo voleli da dete u invalidskim kolicima može da sedi na časovima i bude deo odeljenja. Nemojte da se plašite da će to smanjiti kvalitet nastave.
Inkluzija je naš odnos prema slabijima, prema drugačijem, prema različitosti. Ona je naše ogledalo i pokazuje koliko smo spremni da rastemo, da učimo i podržavamo jedni druge. Najbolji način da unapredimo sebe jeste da prihvatimo druge i pomognemo nekome. Tako se raste i tako se razvija.
O tome se ne uči samo u školi. Škola ne može da bude početak susreta sa inkluzijom. Prva iskustva stičemo u porodici, od roditelja, slušajući ih i posmatrajući kako se oni odnose prema slabijima, prema drugačijem, prema različitosti.
Prepreke su svuda, ali inkluzija ne sme da prestane zbog toga
Postoje prepreke na koje nailazimo. Neke su vidljive kao zgrade i rampe u školama koje su toliko strme da se ni rolerima ne možete popeti uz njih, dok su druge manje očigledne, ali zato veće od samih zgrada, škola i svih rampi.
Ali, ako umesto prepreka vidite dete i pođete od toga šta ono može, i znate da niste sami, ni vi, ni to dete, jer nas ima u svakom odeljenju najmanje još 20, spremnih ne za takmičenje već za saradnju, dobićete odgovor na pitanja i sumnje KAKO do inkluzije u odeljenju, u školi, u našem mestu? Ne zaboravite, tu su još i naši roditelji, bake, deke, rođaci, komšije, prijatelji. Možda baš neko od njih može da nama i vama pomogne.
I ne treba da brinemo koliko smo daleko od cilja, jer je najvažnije ići ka cilju. A taj cilj jeste – jedno obrazovanje. Jedno, ali vredno – kvalitetno za SVE.