Dr Jelena Žunić Cicvarić
Užički centar za prava deteta
Kako danas razumemo dete – kao ličnost sa pravima, glasom i dostojanstvom – nije nešto što se podrazumevalo kroz istoriju. Naprotiv, predstava o detetu i detinjstvu menjala se sporo, često protivrečno i u tesnoj vezi sa društvenim, ekonomskim i kulturnim okolnostima. Razumevanje tog istorijskog puta pomaže nam da jasnije sagledamo zašto je savremeni koncept prava deteta toliko značajan i zašto nije „prirodan“, već osvojen.
Kada detinjstvo nije postojalo. Jedna od tužnih istorijskih činjenica jeste da u srednjem veku detinjstvo nije bilo prepoznato kao posebna životna faza. Dete je imalo vrednost tek onda kada je postalo sposobno da radi i doprinosi porodici. Visoka smrtnost dece, odsustvo sistemskog obrazovanja i snažna vera u predodređenost života uticali su na to da se deca ne doživljavaju kao bića sa posebnim potrebama i razvojnim karakteristikama (Ariès).
Nakon ranog detinjstva, dete je posmatrano kao „mali odrasli“ – bez prava na posebnost, zaštitu ili razumevanje. Ovaj odnos nije nužno podrazumevao emocionalnu hladnoću, već odsustvo svesti da je detinjstvo poseban, osetljiv i važan period ljudskog razvoja.
Istorija detinjstva nije istorija napretka – već istorija sporog prepoznavanja da dete nije odrasli u malom.
Dete u tradicionalnoj srpskoj kulturi
U tradicionalnoj srpskoj kulturi dete je dugo bilo posmatrano pre svega kroz prizmu svoje buduće uloge u porodici i zajednici, a mnogo manje kao ličnost u sadašnjem trenutku. Detinjstvo nije shvatano kao posebna i zaštićena faza života, već kao pripremni period za svet odraslih, u kome je osnovni zadatak deteta bio da nauči da sluša, trpi i radi (Trebješanin).
Od najranijeg uzrasta deca su uključivana u porodične obaveze, prilagođeno svom uzrastu, ali bez jasne granice između igre i rada. Rad nije bio izuzetak, već sastavni deo odrastanja, a vredno dete smatralo se „dobrim detetom“. U tom kontekstu, poslušnost, ćutanje i poštovanje autoriteta bili su temeljne vrline, dok su radoznalost, ispitivanje i suprotstavljanje često doživljavani kao nepoželjni oblici ponašanja.
Odnos odraslih prema deci bio je izrazito hijerarhijski. Deca nisu učestvovala u donošenju odluka koje su se ticale njihovog života, niti se od njih očekivalo da izraze svoje mišljenje. „Dete treba da sluša, a ne da pita“ bio je duboko ukorenjen obrazac, koji je odražavao širi društveni poredak zasnovan na patrijarhalnim i autoritarnim odnosima.
Posebno važan aspekt tradicionalnog odnosa prema deci bilo je telesno kažnjavanje, koje se nije doživljavalo kao nasilje, već kao legitimno i poželjno sredstvo vaspitanja. Kazna je imala vaspitnu funkciju – da „ispravi“ dete i pripremi ga za težak život. Emocionalne potrebe deteta, strah, tuga ili osećaj nepravde, retko su prepoznavane kao relevantne.
Istovremeno, tradicionalna kultura nije bila jednoznačno represivna. Deca su imala relativnu slobodu u svetu igre, naročito van direktnog nadzora odraslih. Igra je predstavljala poseban, dečji prostor u kome su deca razvijala sopstvene odnose, pravila i hijerarhije. Upravo u tom prostoru mogu se prepoznati prvi oblici dečje autonomije i samostalnog socijalnog iskustva.
U tradicionalnoj srpskoj kulturi dete nije bilo prepoznato kao autonomna ličnost, već kao biće koje se priprema za svet odraslih. Poslušnost, rad i ćutanje smatrani su vrlinama, dok su dečje potrebe i osećanja ostajali u drugom planu. Ipak, upravo u prostoru igre i neformalnih odnosa deca su nalazila retke oblike slobode i samostalnosti.
Rodna dimenzija detinjstva u tradicionalnoj srpskoj kulturi bila je izrazito naglašena. Muška deca su često imala veći status i očekivanja, dok su ženska deca od ranog uzrasta pripremana za uloge povezane sa domaćinstvom, brigom o drugima i podređenošću. Vrednost deteta nije bila ravnomerno raspoređena, već uslovljena polom, zdravljem i sposobnošću da doprinese porodici.
Deca sa smetnjama u razvoju nalazila su se na samom rubu društvene vidljivosti. Često su bila skrivana, zanemarivana ili posmatrana kao teret, što ukazuje na to da je prihvatanje različitosti bilo izuzetno ograničeno.
Ovakva predstava o detetu nije bila rezultat nedostatka brige ili ljubavi, već odraz istorijskih uslova života, siromaštva, nesigurnosti i borbe za opstanak. Ipak, ona pokazuje da dete u tradicionalnoj srpskoj kulturi nije imalo glas, niti pravo na aktivno učešće u sopstvenom životu.
Razumevanje ovog kulturnog nasleđa važno je i danas, jer mnogi obrasci odnosa prema deci – posebno oni koji se tiču autoriteta, kažnjavanja i potcenjivanja dečjeg mišljenja – i dalje žive u savremenim vaspitnim praksama. Istorija nas, u tom smislu, ne podseća samo na ono što je bilo, već i na ono što još uvek treba menjati.
Od deteta bez glasa do deteta u centru pažnje. Istorijski pogled pokazuje da savremeno shvatanje deteta kao subjekta prava nije došlo spontano. Ono je rezultat dugog procesa u kojem se dete postepeno pomeralo sa margine društva ka njegovom središtu.
Razumevanje tog puta važno je jer nas podseća da prava deteta nisu samo pravna norma, već civilizacijsko dostignuće – i stalni izazov da se dete ne vrati u poziciju u kojoj je vekovima bilo: bez glasa, bez izbora i bez prava.
Ovaj istorijski osvrt nastavlja se u narednom tekstu kroz analizu predstave o detinjstvu i detetu iz perspektive prava deteta.