Nikada ne možemo biti sigurni kuda nas naši postupci i odluke vode. Sve što kažemo i sve što uradimo utiče na konačan ishod. Uvek se pitamo kako smo dospeli do određenog trenutka u svom životu. Iako je ponekad odgovor jednostavan, postoje i situacije u kojima se nagomilaju brojna pitanja i dileme.
1. novembar 2024: Dan škole.
Dan škole, kao i svaki drugi. Spremala sam se da krenem da pevam sa školskim horom, kao i prethodne četiri godine povodom ovog posebnog dana. Uobičajena dilema: da li da idem vozom, da se odmorim i skoncentrišem na nastup, ili da se izborim sa gužvom u autobusu koji traje trideset minuta? Možda da sačekam da vidim da li neko ide kolima.
Ta jedna odluka verovatno mi je tog dana spasila život.
U 13:00, sat i po nakon našeg nastupa, konačno sam uključila telefon. Dvadeset pet propuštenih poziva – od mame i najbolje drugarice. Mama se nije javljala kada sam je pozvala, ali drugarica jeste. „Mislila sam da si tamo,“ jecala je. „Pisala si u grupi da ćeš verovatno ići vozom.“ Tako sam saznala: nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu se srušila. Otrčala sam kući da uzmem dokumenta i odmah otišla da dam krv.
Te večeri, oko 19:00, drugarica i ja stajale smo blizu stanice i posmatrale spasilačke ekipe – sedam sati kasnije, još su kopali po ruševinama. Tada je potvrđeno jedanaest žrtava. Kasnije je broj porastao na petnaest, a nažalost, u martu ove godine šesnaesta osoba je preminula od zadobijenih povreda.
Novembar i decembar 2024: U školi.
Kao u začaranom krugu, svi smo još uvek u šoku, nesposobni da išta procesuiramo. Komemoracija koju smo održali ispred naše gimnazije završila se nasilno. Učenike i profesore napali su opštinski funkcioneri i batinaši iz Sremskih Karlovaca – policija nije reagovala. Učenici i profesori naše škole bili su verbalno i fizički napadnuti samo zato što su odavali poštu žrtvama tragedije.
21. januar 2025: Početak drugog polugodišta.
Desilo se nešto drugo. Naši profesori su stali uz nas, zauzeli stav protiv nasilja i režima koji se hrani korupcijom. Obustavili su nastavu. Taj čin mi je vratio veru u ljude – da još uvek ima onih koji će se boriti za pravdu, ma koliko to bilo teško.
Iako se od tog dana više nisam vratila u školske klupe gimnazije koju sam toliko volela, znala sam da se sve ovo dogodilo kako bismo imali sutra. Znala sam da su naši profesori postupili ispravno i da su nas naučili jednoj od najvažnijih lekcija.
1. februar 2025: Protest „Tri mosta“ u Novom Sadu.
Nekoliko dana pre blokade tri mosta u Novom Sadu odlučila sam da volontiram kao redarka na protestima. Moj prvi put u toj ulozi bio je upravo na protestu „Tri mosta“. Dvanaest sati kasnije više nisam bila fizički ni mentalno sposobna da nastavim. To je zaista bio test izdržljivosti, ali mi je jako drago što sam imala priliku da budem deo tog protesta.
Februar i mart 2025: Akcije solidarnosti.
Naši profesori su i dalje obustavljali nastavu. Mi, učenici, organizovali smo nekoliko humanitarnih akcija zajedno s njima. Sve to je obeležilo moju četvrtu godinu gimnazije; proveli smo je zajedno, pomažući jedni drugima.
13, 14. i 15. mart 2025: Beograd.
Sa svojim vršnjacima sam pešačila od Novog Sada do Beograda i volontirala kao redarka tokom protesta „15 za 15“.
Pokret iz Novog Sada. Jedan od najlepših trenutaka tokom svih ovih događaja bio je kada smo pravili pauzu u Sremskim Karlovcima – sponatno smo svi počeli da pevamo pesmu „Za milion godina“, okruženi prijateljima koji su došli da nas isprate i podrže.
14. mart 2025: Beograd.
Stigli smo. Prešli smo 90 kilometara, jedan od najtežih iskustava u mom životu. Povreda je bilo mnogo, ne bih mogla sve ni da nabrojim, ali trenutak kada sam sa prijateljima stajala na Brankovom mostu, čekajući da ga pređemo, nikada neću zaboraviti. Kada smo zakročili na Slaviju, drugarica i ja smo samo vrisnule: „Uspeli smo!“
15. mart 2025: Slavija.
Iako iscrpljeni, nastavili smo pravo do Slavije kako bismo stigli na 15 minuta ćutanja u 19:00 časova.
15 minuta ćutanja.
U 19:11 gledala sam u ekran na Slaviji koji je pokazivao vreme. U jednom trenutku ekran se ugasio, izgubila sam signal na telefonu – jedinom koji je radio u našoj grupi. Odjednom su se začule sirene hitne pomoći i policije. Plave baklje, znak batinaša, obasjale su trg, i čuo se zvuk — kao snažno zujanje koje para uši. Tada nisam znala da je to sonično oružje. Ni danas, posle svega, ne mogu do kraja da razumem sve što se tog trenutka dogodilo.
21. mart 2025.
Ležala sam na sofi, pila kafu i uključila vesti – dečak koji je bio povređen ispod krova preminuo je posle četiri meseca borbe. Šesnaesta žrtva. Nekoliko sati kasnije najavljeno je okupljanje ispred Ekonomske škole u 23:52, uz 16 minuta ćutanja.
Taj prizor nikada neću zaboraviti – šesnaest crvenih balona pušteno je jedan za drugim; posle svakog balona minut ćutanja, a potom izgovoreno ime jedne žrtve. Devojka, prijateljica preminulog dečaka, srušila se ispred škole. Roditelji i učenici su plakali. Emocije su bile nestvarne.
April i maj 2025: Blokada škole.
Blokadu naše škole započeli smo 23. aprila. Naši profesori su okončali obustavu nastave posle četiri meseca zbog pritisaka i neisplaćenih plata. Nakon toga smo mi preuzeli odgovornost, jer su oni previše žrtvovali za nas. Ti dani su prolazili kao kroz maglu. Batinaši su nam više puta pretili tokom blokade. Morali smo da spavamo u smenama, u slučaju da neko pokuša da upadne i napadne nas. Mnogo neprospavanih sati ostalo je iza mene iz tog perioda.
3. maj – tokom blokade obeležili smo još jedan tragičan datum – 3. maj 2023, dan kada je u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu ubijeno devetoro dece i školski čuvar. Zajedno sa građanima, učenicima i profesorima, obeležili smo 26 minuta ćutanja – 16 minuta za žrtve urušenog krova i 10 za one ubijene u Ribnikaru.
23. maj – poslednji dan gimnazije.
Dan kada smo se oprostili od gimnazije posle četiri godine. Najlepši trenutak tog dana bio je kada smo svi, zagrljeni, zapevali pesmu „Za milion godina“.
Avgust 2025: Protesti građana i represija režima.
Studenti su 28. juna na protestu u Beogradu simbolično „dali zeleno svetlo“ građanima i pozvali ih da nastave borbu. Od tog trenutka, represija režima postajala je sve brutalnija, a kulminirala je u avgustu.
13.avgusta, iz zvučnika u tržnim centrima čulo se upozorenje da budemo oprezni na ulicama i da izbegavamo Stražilovsku ulicu u Novom Sadu, gde su pirotehnička sredstva ispaljivana na studente i građane.
5. septembar 2025.
U Novom Sadu nakon 16 minuta tišine, policija je brutalno napala građane i učenike na kampusu Univerziteta u Novom Sadu. Nije se moglo videti ni disati od suzavca. Korišćen je CN gas – gas koji se nigde u svetu ne koristi kao suzavac – protiv nedužnih građana. Mnogi su tog dana imali neobične simptome, poput oticanja ruku i prekomernog znojenja. Policajci su tukli građane do iznemoglosti. Patrolirali su gradom s pendrecima; nisu pokazivali milost. Previše uznemirujućih prizora obeležilo je taj mesec.
1. oktobar 2025: 11 meseci od urušavanja krova.
Jedanaest meseci, šesnaest žrtava, nula odgovornih. Stajala sam ispred Železničke stanice sa prijateljima, gledala u sveće i plišane igračke postavljene u znak sećanja na žrtve i nisam mogla da zaustavim suze. Nakon šesnaest minuta ćutanja, učenici su pozvali sve građane Srbije da dođu u Novi Sad 1. novembra povodom godišnjice urušavanja nadstrešnice.
Kako se približava 1. novembar, ljudi se pitaju šta se dogodilo tokom ovih jedanaest meseci. Proživeli smo previše tuge i previše teških trenutaka, ali smo sve to izdržali zajedno. Svi smo ustali – da se borimo za pravdu, da se borimo za žrtve – i iako znamo da put do pravde nije lak, verujemo da ćemo jednog dana uspeti, jer smo u ovome zajedno. Kao što kažu učenici iz Karlovaca: „I mi se sastajemo, volimo, ne rastajemo I na kraju niko nije sam!“
Izvor: Sajt Specijalne izvestiteljke UN za branitelje ljudskih prava