U Beogradu je 25. septembra 2018. godine održana konferencija pod nazivom „Jačanje porodice – pogled na mogućnosti“ koju su organizovali Mreža organizacija za decu Srbije – MODS u saradnji sa Republičkim zavodom za socijalnu zaštitu uz podršku UNICEF-a i pod pokroviteljstvom Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Konferencija je bila posvećena pitanjima razvoja usluga i programa koji će omogućiti stalnu, pravovremenu i odgovarajuću podršku porodici sa decom, kako bi se sprečilo izdvajanje dece iz porodica, odnosno, omogućio povratak dece u primarnu porodicu, ukoliko je do razdvajanja došlo. Razmotrene su brojne mogućnosti i resursi koji već postoje kako u javnom tako i u civilnom sektoru a potrebno ih je staviti i u funkciju jačanja porodice i podrške ostanku deteta u porodici.
Konferencija je bila namenjena i predstavljanju publikacije „Jačanje porodica iz osetljivih grupa – pogled na mogućnosti“. U svojoj publikaciji, UNICEF je prikupio i publikovao primere dobre prakse, kako usluga koje direktno, ciljano i intenzivno rade sa porodicom sa brojnim i složenim problemima tako i usluga namenjenih prvenstveno deci a koje imaju komponentu rada sa roditeljima, kao i primere usluga podrške porodici iz drugih sistema, obrazovanja, zdravstva, itd.
Učesnicima konferencije su se na početku obratili državni sekretar Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nenad Nerić; Severin Leonardi, zamenica direktorke UNICEF-a u Srbiji; redovna profesorka sa Fakulteta političkih nauka, Nevenka Žegarac i direktor MODS-a, Saša Stefanović.
Državni sekretar Nenad Nerić je tom prilikom istakao da je zaštita deteta i njegovih najboljih interesa, a time i njegove porodice, jedan od osnovnih zadataka sistema socijalne zaštite, da sistem socijalne zaštite insistira na pomeranju fokusa sa restriktivnih mera ka merama podrške biološkoj porodici kao i da je važno staviti što veći fokus na brži povratak dece koja su izmeštena u svoje biološke porodice.
Severin Leonardi, zamenica direktorke UNICEF-a u Srbiji je pohvalila odlučnost Republike Srbije da prioritizuje rešenja koja se baziraju na podršci porodicama. Naglašeno je, međutim, da još uvek usluge podrške porodici nisu dostupne svim porodicama i roditeljima i tom prilikom pozvala Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da uloži dodatne napore kako bi se uspostavio sistem koji je efikasan u identifikovanju porodica koje se suočavaju sa problemima i da usluge budu dostupne u celoj zemlji.
Obraćajući se učesnicima konferencije na početku Saša Stefanović, direktor MODS-a, podsetio je na to da se od 2009. godine do danas od ukupnog broja dece u ustanovama koja su prekinula smeštaj samo 23% dece vratilo svojim biološkim porodicama. Zbog toga je neophodno kao prioritet postaviti i povratak dece koja su izmeštena iz porodica u svoje biološke porodice jednako kao i sprečavanje izmeštanja deteta iz porodice, kada je to u najboljem interesu deteta.
Nakon uvodnog dela konferencije, usledilo je predstavljanje praksi različitih ustanova u oblasti podrške porodicama sa decom i problema sa kojima se suočavaju.
U svojstvu izlagača, učešće su uzeli Ljiljana Đorđević, iz Centra za socijalni rad Kragujevac, koja je govorila o profesionalnim izazovima stručnih radnika u očuvanju porodice; Tamara Borisavljević iz Centra za porodični smeštaj i usvojenje je pričala na temu održavanja kontakta između biološke porodice i dece na hraniteljskom smeštaju; o praksi ustanova u povezivanju razdvojenih porodica govorila je Ljubica Bzenić iz Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine Beograd, a Vladica Dimitrov iz Odbora za zdravlje i socijalnu politiku SKGO je govorio o kapacitetima lokalnih samouprava u pružanju podrške porodicama u krizi.
U izlaganju profesorke Nevenke Žegarac istaknuto je da se prema Konvenciji UN o pravima deteta ona najbolje ostvaruju u okruženju porodice. Porodična sredina je važan garant prava deteta, obezbeđuje zaštitu i negu, a odgovornost države je da podrži roditelje i porodice u ispunjavanju dužnosti prema deci. Uprkos tome, države obezbeđuju skromne resurse i mehanizme za podršku porodici.
U odnosu na brigu o porodici, država bi trebalo da primenjuje podržavajuće, a ne intruzivne politike i intervencije. Stoga je potrebno preusmeriti resurse na prevenciju i podršku porodici.
Niz usluga koje prepoznaje Zakon o socijalnoj zaštiti (2011) može da bude u funkciji podrške porodici (čl. 40):
- Usluge procene i planiranja (tačka 1),
- Dnevne usluge u zajednici, „dnevni boravak; pomoć u kući, svratište i druge usluge koje podržavaju …“ (tačka 2),
- Savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge, „intenzivne usluge podrške porodici u krizi; savetovanje i podrška roditelja, hranitelja i usvojitelja; podrška porodici koja se stara o svom detetu ili odraslom članu porodice sa smetnjama u razvoju; održavanje porodičnih odnosa i ponovno spajanje porodice…“ (tačka 4)
| Trenutna struktura dece u sistemu alternativnog staranja:
31% dece je na starateljskom smeštaju (srodnici); 12,10% dece na srodničkom hraniteljstvu; 47,90% dece na standardnom hraniteljskom smeštaju; 8,90% dece nalazi na institucionalnom smeštaju |
O profesionalnim izazovima stručnih radnika u očuvanju porodice govorila je Ljiljana Đorđević (Centar za socijalni rad Kragujevac).
Kada Centar za socijalni rad identifikuje porodicu u riziku vrši uslugu procene i planiranja – procenu stanja, potreba, snaga i rizika korisnika, procenu staratelja, izrađuje individualni ili porodični plan pružanja usluga i mera pravne zaštite (Zakon o socijalnoj zaštiti), obavlja preventivni ili korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava, u obavljanju korektivnog nadzora pokreće i sudske postupke (Porodični zakon). Vršenje usluge procene i planiranja, zatim obavljanje preventivnog ili korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava, s mogućnošću da pokrene sudski postupak, uveliko otežava mogućnosti stručnim radnicima u Centru za socijalni rad da pružaju usluge podrške porodici.
U praksi postoji potreba da se razdvoji pružanje usluga procene i planiranja i nadzora nad vršenjem roditeljskog prava od pružanja usluga koje imaju podržavajuću ulogu i usmerene su na jačanje porodice, i unapređenje roditeljskih veština.
Potrebne su usluge i programi koji će biti u stanju da odgovore na procenjene potrebe, snage i rizike korisnika koji često istovremeno imaju niske roditeljske veštine, žive u siromaštvu, u porodici je prisutno nasilje, zloupotreba alkohola, bolest…
Pored toga, neophodno je da stručni radnici budu dobro upoznati sa uslugama i programima iz drugih sistema – rano detektovanje razvojnih teškoća, zaštita mentalnog zdravlja, tretmani i lečenje bolesti zavisnosti od alkohola, narkotika; jačanje vaspitne i socijalne funkcije škole, prevencija vršnjačkog nasilja, smanjenje osipanja dece i škole; pedijatrijske službe, savetovališta domova zdravlja, podrška detetu u školskoj sredini, rešavanje problema stanovanja….
Stručnim radnicima je potrebna kontinuirana podrška i jačanje njihovih profesionalnih kompetencija. U tom pogledu čini se da aktualni model supervizije nije u potpunosti ispunio očekivanja u ispunjavanju edukativno-razvojne i podržavajuće funkcije. Eksterna supervizija koja je usmerena na edukativno-razvojnu i podržavajuću funkciju mogla bi se pokazati kao delotvorniji pristup za unapređenje profesionalnih kompetencija stručnih radnika.
Prepoznata je potreba za razvijanjem i detaljnim popisom poslova/postupaka (ček liste) u nekim najsloženijim oblastima kao što su zanemarivanje dece, nasilje u porodici i dr.
Istaknuto je da potrebno unaprediti procesne, kadrovske i materijalne resurse centara za socijalni rad (CSR) za ispunjavanje zakonskih obaveza i odgovornosti. Stručni radnici su u riziku, ili sa izraženim simptomima sindroma sagorevanja, empatijskog zamora, sekundarne traumatizacije, produbljuje se jaz između obima posla i podizanja standarda zaštite, s jedne strane, i stagnacije / opadanje broja profesionalaca, s druge strane; nedovoljno je društveno i materijalno vrednovanje poslova u CSR.
Tamara Borisavljević (Centar za porodični smeštaj i usvojenje Beograd) je govorila o održavanju kontakta između biološke porodice i dece u hraniteljskom smeštaju.
Centar za porodični smeštaj i usvojenje je ustanova koja pruža podršku detetu na hraniteljskom smeštaju, kao i hraniteljima. Hraniteljstvo kao oblik zaštite predstavlja porodični smeštaj unutar porodice koja je odabrana, obučena, odobrena ili licencirana i nadgledana u pogledu čuvanja i podizanja dece sa kojom nije biološki ili drugim odgovarajućim vezama povezana, u koji decu smešta ovlašćeni organ.
Istaknuto je da hranitelji tokom pripremne obuke prolaze temu o značaju podrške vezama deteta sa biološkom porodicom. U tom smislu, kompetencija hranitelja koja se odnosi na sposobnost negovanja i očuvanja odnosa deteta sa svojom porodicom porekla je izuzetno značajna.
|
Ukazano je na probleme u praksi i stručne „zablude“. Tako na primer, i dalje dolazi do prekida kontakata između deteta i roditelja po realizovanom smeštaju. Taj, tzv. „adaptacioni period“ tokom kog nema kontakta deteta i porodice, može da traje od jednog do više meseci. Preporuka je da se ostvari kontakt deteta i porodice u prva 72 sata. Zatim, održavaju se kontakti u kontrolisanim uslovima bez dovoljno opravdanja (181 dete u 2017.);
Ukazano je na nedostatak adekvatne pripreme roditelja za kontakt. Stručni radnici često mogu pogrešno tumačiti reakcije deteta, koje će ih učvrstiti u uverenju da je bolje da ne postoji kontakt deteta i roditelja.
Praksu ustanove Centar za zaštitu odojčadi dece i omladine Beograd (Zvečanska) u povezivanju razdvojenih porodica predstavila je Ljubica Bzenić.
Naglašeno je da je primetan fragmentiran pristup u radu sa porodicom – razdvajanjem usluga namenjenih roditeljima i usluga koje su namenjene deci, vodi „zaštiti” dece, a gubi iz vida (marginalizuje) važnost pružanja podrške roditeljima u njihovoj roditeljskoj ulozi kao glavnom, osnovnom i trajnom resursu i prirodnom izvoru podrške za dete; Roditelji se često stavljaju u “down poziciju” (osećaju se nekompetentno, stide se, ljute, javlja se osećaj krivice, postojanje različitog mišljenja šta je ono što je najbolje za dete, gubitak nade da će se stvari promeniti, gubitak osećaja kontrole) i pasivnu poziciju (sa roditeljima se ne ispituju moguća rešenja, ne promišlja se zajedno sa porodicom šta je to što oni mogu, šta je njima potrebno). Uspostavljanje i trajno održavanje kontakta sa roditeljima je otežano usled uslova u kojima se kontakti održavaju – neprirodni su, a kontekst je takav da stalno podseća na neuspeh.
Neka od rešenja koja su predstavljena:
Model usmeren na porodicu (Family – centered practice)
- Akcenat je na snagama, a ne na deficitima
- Promovišu se izbori porodice i porodica je ta koja ima kontrolu nad izabranim resursima – porodici, a pre svega roditeljima se vraća odgovornost, tj. moć da donose odluke
- Razvoj saradničkog odnosa između porodice i profesionalaca – razumevanje procesa kroz koje prolaze roditelji i deca koji se odnose na razumevanje osećanja, razmišljanja i ponašanja deteta i članova porodice u situaciji smeštaja; razumevanje procesa tugovanja i gubitka
Koncept podeljene brige
- Obezbeđivanje sigurnosti dece za vreme dok roditelji razvijaju veštine neophodne za održavanje sigurnosti i dobrobiti svoje dece
- Obezbeđivanje privremenog predaha roditeljima u stresnoj situaciji i teškim vremenima
- Fleksibilnost usluga i podeljena briga omogućavaju kontinuum podrške detetu i porodici!
Koncept “Back to home”
- Cilj koncepta je omogućiti i zadržati kontinuitet kontakata roditelja i dece koja su na smeštaju u prijatnoj, što prirodnijoj atmosferi, kako bi se deca i roditelji pripremili za povratak u porodicu
- Organizovanje intenzivne podrške stručnim radom sa roditeljima i decom, kako bi se ubrzalo i olakšalo ponovno spajanje.
Vladica Dimitrov, predstavnik Stalne konferencije gradova i opština je ukazao na značajnu ulogu lokalnih samouprava u obezbeđivanju usluga podrške porodicama sa decom. Usluge socijalne zaštite u mandatu lokalnih samouprava su dnevne usluge u zajednici, usluge podrške za samostalan život i savetodavno – terapijske i socijalno – edukativne usluge. Ukazano je da veličina opštine kao i stepen razvijenosti nisu uslov za razvijenost usluga, kao i to da lokalne samouprave imaju diskreciono pravo odlučivanja u pogledu visine i vrste finansijskih davanja u oblasti socijalne zaštite. I pored toga, izuzetno je značajna koordinacija sa centralnim nivoom, odnosno sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Iskustvo pokazuje da nisu dovoljno razvijene usluge usmerene na podršku porodici u krizi.
Konstatovano je da postoje resursi, kako u domenu javnog, tako i civilnog sektora, ali je isto tako naglašeno da je potrebno staviti ih u funkciju podrške biološkoj porodici kako za ostanak deteta u porodicu ali i za povratak deteta, ukoliko je do razdvajanja došlo.