Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom
Autorka teksta: Jelena Žunić Cicvarić, Užički centar za prava deteta
Diskriminacija na osnovu invaliditeta i fizičkih karakteristika prisutna je u književnosti za decu. Invaliditet i određene fizičke karakteristike ljudi oduvek su bili povod za formiranje stereotipa, predrasuda, diskriminacije. Izložene diskriminaciji, segregaciji i getoizaciji, osobe sa invaliditetom su vekovima, usled neznanja, sujeverja i straha od nepoznatog, bile tretirane kao teret, a kasnije kao pacijenti, u skladu s medicinskim modelom pristupa invalidnosti (Urbanc, Degener, Johnston, Oliver). Pod uticajem društvenih promena, ali i delovanja aktivista sa invaliditetom, razvija se socijalni model prema invalidnosti (Malam, Joyce, Watson), koji se zasniva na ljudskim pravima. Socijalni model smatra da uzrok neostvarivanja prava nije samo lično svojstvo, tj. invaliditet, već neprilagođeno fizičko i svako drugo okruženje i barijere poput arhitektonskih, komunikacijskih, psihosocijalnih (u koje spadaju stereotipi i predrasude), institucionalnih. Stoga, za ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom delovanje treba da bude usmereno ka otklanjanju barijera, a ne na posmatranje problema samo kao lične karakteristike osobe.
Analiza filmova, knjiga i stripova čiji su likovi osobe sa invaliditetom pokazuje koliko se percepcija medija, kao refleksija stavova društva o invalidnosti, menjala kroz vreme ‒ od posmatranja osoba sa invaliditetom kroz medicinski model pristupa invalidnosti, kao pasivnih objekata tuđe brige, do opserviranja invalidnosti kroz prizmu ljudskih prava i socijalnog modela, prema kojem invalidnost nije lična karakteristika i individualni problem, već socijalni fenomen (Milošević, 2014).
Rezultati analize prisustva i vidljivosti dece sa teškoćama u razvoju u književnim delima za decu, kao i način prikazivanja same dece sa razvojnim smetnjama i invaliditetom, doprinose formiranju ili učvršćivanju predrasuda i stereotipa o njima (Velišek Braško, 2013). Retko se eksplicitno prikazuju deca sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom kao likovi u književnim delima za decu. Priča za decu u serijalu Hajdi, prerađenom prema delu Johane Špiri, ima za jednu od junakinja devojčicu Klaru koja koristi invalidska kolica. Nju autorka predstavlja kao nesrećnu, usamljenu i tužnu jer pati zbog svog stanja i izolovanosti od sveta i svojih vršnjaka i vršnjakinja. Predstavljanje dece sa teškoćama u razvoju kao nesrećne i tužne dece pogrešno je uopštavanje jer i ta deca znaju da budu srećna i umeju da se raduju uprkos svojim teškoćama. Klari je potrebno društvo i ona pokazuje zadovoljstvo i radost u prisustvu Hajdi, te se na taj način ističe potreba za druženjem i igrom deteta sa teškoćom u razvoju. Uočljiv je medicinski model shvatanja dece koja imaju invaliditet ‒ u ovoj priči on se ogleda u očevoj blagonaklonosti prema Klari i razumevanju, dok ih okolina sažaljeva. U prikazivanju Klare ističe se šta ona ne može, a ne ono što ona može i time se nalazi opravdanje za njenu izolovanost od društva. Hajdi uspeva da motiviše Klaru čak i da prohoda, čime se sugeriše da invalidnost može da se ukloni ili ublaži kako bi se za takvu osobu pronašlo mesto u zajednici (Velišek Braško, 2013).
Različitost se mora ukloniti jer je prepreka srećnom životu likova i njihovoj integraciji u društveno okruženje, tako da se pribegava bajkovitim načinima da se likovi oslobode svoje specifičnosti. Primeri asimilacije, odricanja od sopstvenog identiteta i dobrovoljno prihvatanje karakteristika dominantne populacije predstavljeni su u Bajci o labudu Desanke Maksimović. Crni labud je tužan što je samo on crn a sve oko njega belo, te mu preko noći želja biva ostvarena i on postaje beo. U Oldaninim vrtovima Grozdane Olujić glavni lik je usamljena devojčica čije je lice unakaženo u požaru i koja je zbog toga pobegla u samoizolaciju. Čarolijom vile Oldane ono postaje glatko, bez ijednog ožiljka.
I u nekim drugim delima neki junaci su drugačiji od ostalih po fizičkim karakteristikama, zbog čega postoji negativan stav okoline, a među najpoznatijima su Andersenove bajke Ružno Pače i Palčica. U obe bajke likove koji su drugačiji od ostalih okolina odbacuje. U Ružnom pačetu odnos same porodice je grub i bez podrške prema svom članu koji nije tipičan primer porodice i vrste. Primeri različitosti u fizičkom aspektu su junaci književnih dela Zvonar bogorodičine crkve Viktora Igoa i bajke Lepotica i zver Barbo de Vilnev, u kojima se takođe stereotipno prikazuju osobe sa invaliditetom, koje žive izolovano od drugih.
Postavlja se pitanje kako tu transformaciju književnih likova doživljavaju osobe u realnom životu u kojem nema čarobnog štapića i dobre vile da tu različitost eliminišu i da li je skrivena poruka u tome da je eliminacija različitosti jedini put ostvarivanja sreće, prihvaćenosti i socijalne inkluzije.
Tipično predstavljanje deteta sa intelektualnim teškoćama dato je u delu Pinokio Karla Kolodija. Upadljiv je negativan odnos okoline prema lakomislenom, pozitivnom dečaku i iskorišćavanje njegovih nedostataka. Apostrofira se socijalni model tako da se problem u neostvarivanju prava ne smešta u žrtvu, već u postupanje ili nepostupanje okoline „[…] nije problem to što je Pinokio lakoveran i što ima smanjene intelektualne mogućnosti, već je to problem okoline i drugih oko njega koji će ga izigrati i njime manipulisati” (Velišek Braško, 2013: 117).
Delo Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola na specifičan način predstavlja percipiranje sveta iz ugla deteta koje ga drugačije vidi, deteta koje živi u svom posebnom svetu. Data je perspektiva po kojoj je svet i okruženje čudno za dete, a ne obrnuto, kao što je to uobičajeno – da je dete čudno okolini. Ta priča dovodi u pitanje percepciju pojma normalno, što sa aspekta prava deteta treba izbegavati jer je teško definisati šta je i šta je kome normalno, iz razloga što uobičajeno shvatanje normalnosti kao tipičnosti nije istinito. Bajka Mali olovni vojnik H. K. Andersena govori o neobičnim doživljajima malog olovnog vojnika koji se razlikovao od drugih po tome što je imao samo jednu nogu. Olovni vojnik misli da je prava žena za njega balerina od papira jer i ona ima samo jednu nogu. Onaj koji je drugačiji združuje se sa sličnim sebi ‒ jedan je od motiva ove bajke, što otvara mogućnost razmatranja problema segregacije.
Navedene priče za decu mogu pobuditi osećaj sažaljenja i empatije prema osobama sa invaliditetom, ali ne uvek i njihovo uvažavanje i prihvatanje, odnosno ostvarivanje socijalne inkluzije. Izuzetak je stvaralaštvo američkog pisca knjiga za decu Dr Sjusa, koji u svojim pričama kroz junake/junakinje prikazuje teme u kojima se mogu prepoznati principi prava deteta, odnosno prihvatanje i poštovanje sve dece. Autor odabirom tema i načinom približavanja osnažuje decu, bez obzira na specifičnosti i probleme koje imaju, pružajući im razumevanje i saosećanje. Od problema i teškoća s kojima se nose njegovi junaci/junakinje autor ne stvara tragediju, niti smatra da je dati problem drastičan, već o tome govori na duhovit način. Priča Be Good to Eddie govori o dečaku sa Daunovim sindromom koji, suočen sa stavovima i predrasudama, trpi nepravdu od lokalne dece, a ponekad i od članova svoje porodice. Priča je o prihvatanju i razumevanju, o pravu svakog deteta da bude tretirano sa dostojanstvom, čak i kada je reč o deci ograničenih mentalnih sposobnosti (Todres & Higinbotham, 2013).
Stavove prema osobama sa invaliditetom u književnim delima treba menjati a tome mogu doprineti autori/autorke koji će onemogućiti stvaranje stereotipa prema deci kojoj je potrebna dodatna podrška. S druge strane, prisutni stereotipi prema osobama sa invaliditetom u književnim delima mogu biti povod za njihovu analizu i dekonstrukciju. Osmančević Katkić daje određene sugestije za autore i autorke kako bi prevazišli stvaranje ili učvršćivanje stereotipa prema osobama sa invaliditetom. Međutim, navedene predloge ne treba shvatiti kao nametanje određenih okvira u stvaralaštvu, jer bi se time porekla važnost autorske slobode, već kao mogućnost koja se otvara autorima i autorkama za nestereotipno oblikovanje sadržaja.Tako, na primer,
- deca s teškoćama ne moraju da imaju neke izvanredne osobine ili razvijene veštine kako bi bila prihvaćena;
- decu s teškoćama ne treba smatrati delom problema; kada je to prikladno, razloge teškoće, tj. invaliditeta treba objasniti; postignuća dece s teškoćama treba temeljiti na njihovoj inicijativi i sposobnostima;
- priča treba da bude takva da se može ispričati na isti način i kada glavni lik nema teškoću; deca bez teškoća ne moraju da poseduju svu moć, ne moraju da imaju liderske uloge i da donose sve važne odluke;
- deca s teškoćama ne moraju da dobiju samo uloge podržavatelja ili podređenih već je potrebno uspostaviti dobru ravnotežu između likova;
- književno delo može da ima barem jedan ili više likova s kojima će se dete s teškoćama moći lako identifikovati;
- prihvatljivo je prikazati dete s teškoćama u razvoju dok god se čitaocu pruža mogućnost sagledavanja specifičnosti i drugih karakteristika deteta i sl. (Osmančević Katkić, 2013).
Rečeno je da je različitost često potencijalna pretnja za likove u književnosti za decu. Zbog različitosti u odnosu na dominantnu grupu, najčešće vršnjačku, oni su predmet ruganja, nasilja, diskriminacije, te zbog toga strepe, pate, povlače se. Delo Jasminke Petrović Riba ribi grize rep sadrži pet priča u kojima decu desetogodišnjake muče razne brige. Svaki junak/junakinja ima neku svoju opterećujuću specifičnost: velike uši, naočare, debljinu i dr. Zbog svojih fizičkih karakteristika izloženi su podsmehu vršnjaka/vršnjakinja, verbalnom i socijalnom nasilju. Predstavljeni su i oni likovi koji izlaze iz uloge ćutljive većine i daju podršku deci koja trpe nasilje, gradeći tako savezništvo u pokušaju zaustavljanja nasilja. Da i odrasli mogu biti deo prakse i kulture nasilja, vidimo u situaciji u kojoj nastavnik, inače odgovoran da zaštiti decu od nasilja, takođe pokreće i generiše nasilje.
Likovi iz priča Jasminke Petrović svoj takozvani nedostatak kompenzuju na različite načine, a u svim slučajevima deca se, uglavnom, sama bore sa svojim različitostima. U dva slučaja podršku pruža drugo dete, ni u jednom slučaju dete koje trpi nasilje ne koristi mehanizme zaštite prava, niti se obraća deci koja vrše nasilje. U svojoj patnji deca ostaju izolovana od starijih, od njih ne traže pomoć tako da nema upliva odraslog koji pruža zaštitu. Na prvi pogled, iz perspektive odraslog može se zaključiti da je reč o uobičajenom i razvojnom, ne tako strašnom, vršnjačkom kinjenju. Međutim, iz perspektive deteta, reč je o vršnjačkom ataku s kojim se deca teško nose i s kojim se ne mogu samostalno izboriti bez velike patnje. Upravo zbog toga, navedeni primeri predstavljaju diskriminaciju, odnosno nasilje proisteklo iz diskriminacije ‒ verbalno, socijalno, emotivno. Iako se u pričama uočavaju samo dva načina reagovanja na nasilje i diskriminaciju ‒ preokrenuti na šalu i istaći neku svoju drugu dobru osobinu, lepeza reagovanja u ovim pričama je šira, pa bi zaključak bio da decu uvek treba podučavati i osnaživati ih za reagovanje u zaštiti prava, što nekada znači obraćanje osobama koje se nasilno ponašaju, traženje podrške od strane vršnjaka ili odraslih osoba od poverenja. Dobro je to što autorka ne pribegava magičnim rešenjima kojima se određena dečja posebnost otklanja, već ona ostaje sloj detetovog identiteta sa kojim se treba nositi podrškom i osnaživanjem deteta, ali i senzibilizacijom vršnjačke grupe na prihvatanje različitosti.
Radi boljeg razumevanja stereotipa nastalih u vezi sa invalidnošću i fizičkim svojstvima likova u delima književnosti za decu, mora se uzeti u obzir i vreme u kojem su dela za decu pisana i kada su autori književnih dela živeli i stvarali, jer su danas prisutne promene u obrazovnoj paradigmi ‒ uvođenje socijalnog modela shvatanja dece iz marginalizovanih grupa ‒ ne samo u našoj već i u svetskoj književnosti. Značajno je prilikom čitanja i analize priča za decu, u kojima se pominju različiti i drugačiji, napraviti kritički osvrt povodom poruka o stvaranju predrasuda o deci sa fizičkim, čulnim, intelektualnim teškoćama u razvoju i deci specifičnih fizičkih karakteristika. Deci treba približiti i skrivene poruke književnih dela, analizirati odnose i upoređivati ih sa savremenim aktuelnim situacijama, odnosima i shvatanjima.
Izvor: Užički centar za prava deteta