Blog

Porodica iz ugla teorije afektivne vezanosti ili: Da li vam je, dok ste odrastali, neko čitao bajke?

Izvor: keywordsking.com

Tekst o porodici započeću pitanjem: Da li vam je dok ste odrastali neko čitao bajke?

Verujem da se i po tome razlikujemo, neki su imali ritualno čitanje bajki za laku noć, a neki drugi imali su besane noći zbog svađa ili nasilja u porodici. Između idilične porodične situacije i najstrašnijeg porodičnog scenarija je galerija različitih mogućnosti: počev od dece koja se rano osamostaljuju i sama sebi čitaju bajke, do dece koja ubrzano uče šta je to što treba raditi kako bi dobila kakvo takvo čitanje bajki (treba li biti bolešljiv, neješan, trapav…).                   Description: C:UsersSashaPicturessajt modsajke-u-slici.png

Čitanje bajki koristim kao metaforu za kvalitet nege i pažnje koji dobijamo od odraslih koji se nama bave, pre svega od roditelja. Zašto baš čitanje bajki?

Kao što znamo, bajke počinju srećno,ubrzo se dešava zaplet sa mnogo stradanja, i na kraju, nakon serije nevolja, likovi iz bajki – pobeđuju zlo i postaju junaci. Bajka je prilika da uvidimoi da se nevolje dešavaju, i da ih je teško razumeti i preživeti, ali i da ćemo ukoliko nam to uspe – postati pravi junaci. Sve ovo otkrivamo na ranom uzrastu i zahvaljujući nekome ko nam čita bajku.

Kako u bajci tako i u stvarnom životu.

I u stvarnom životu deca se rađaju sa potrebom da budu pažena i mažena, da budu srećna. I u stvarnom životu dešavaju se zapleti, a mogućnost da ih razumemo, preživimo i postanemojunaci zavisi od onoga ko se nama bavi.Ukoliko je uz nas osoba dovoljno responzivna za signale i potrebe koje iskazujemo, imamo sreće. Ta osoba će i dešavanja koja su teška umeti da obradi na nama razumljiv i prihvatljiv način. Ilustracija ima mnogo, pomenuću samo film: Život je lep. Psiholozi bi rekli da nam negujući roditelj pomaže da proradimo, a onda i zatvorimo negativna osećanja. Ukoliko negujući roditelj to čini naglašavajući naše pozitivne snage, on zapravo razvija naš kapacitet da postanemo junaci sopstvenoga života. Samo oni koji su imali ovakvog roditelja, ovakvog čitača bajki – imali su dobru porodicu i srećno detinjstvo.

Ima i drugačijih, manje junačkih priča. Ipak, i jednima i drugima i trećima, porodica je izuzetno važna. Ono što se dešava u porodici oblikuje dalju sudbinu, biva kapital za dalji rast i razvoj ili kamen večitog spoticanja i zaglavljivanja u prošlosti. Odgovor na pitanje zašto je tako, ne može se dati bez odgovora na pitanje kako se to dešava. I jedan i drugi odgovor nudi teorija afektivne vezanosti.

Afektivna vezanost i njen značaj

Afektivna vezanost je specifičan, asimetričan odnos koji se u najranijem detinjstvu uspostavlja između deteta i osobe koja ga neguje i u formi unutrašnjeg radnog modela traje kroz odrastanje, značajno oblikujući sve važne relacije odrasle osobe: odnos sa partnerom, prijateljima, sa decom. Decenijama nakon određenja pojma afektivne vezanosti, istraživači potvrđuju svaki detalj definicije. Istraživanja širom sveta, ali i u Srbiji, ukazuju na značaj afektivne vezanosti u svim pomenutim domenima, ali i više od toga, istraživanja ukazuju i na afektivnu vezanost kao individualno svojstvo, kao osobinu ličnosti.

Ukoliko je fenomen toliko važan, s pravom se pitamo kako osigurati da što više dece odraste sa najboljim mogućim kvalitetom afektivne vezanosti. Tačnije rečeno, kako obezbediti da što više dece stekne sigurni obrazac afektivne vezanosti. I još tačnije: Kako da što više dece raste u porodici u kojoj se čitaju bajke?

Obrasci afektivne vezanosti

Za razliku od životinja, ljudske bebe rađaju se fizički potpuno bespomoćne. Ne mogu da hodaju, puze ili da se okače o majku i tako obezbede sebi opstanak. Ipak, u cilju opstanka evolucija je čovekovoj bebi namenila socijalne moći. Ljudske bebe se osmehuju, guču, plaču, jednom rečju šalju socijalne signale. Na ove signale odrasli su uslovljeni da reaguju, a u odnosu na kvalitet njihove reakcije razlikujemo:

Sigurni obrazac: Majka ili osoba koja se bavi detetom dosledno i uglavnom adekvatno reaguje na sve bebine signale, što bebi omogućuje da postepeno formira pozitivni radni model sebe i pozitivni radni model drugih. Ove bebe imaju svog čitača bajki i odrastaju u junake, u ljude pune poverenja u svet i u sebe.

Nesigurno izbegavajući obrazac: Osoba koja se bavi detetom dosledno ne reaguje na signale deteta, već se detetom bavi u režimu koji je njoj odgovarajući ili preporučen (od lekara, babica, komšiluka). Dete prolazi kroz niz simptoma: protestvuje uporno plačući, očajno je i na kraju odustaje, prestaje da doziva i očekuje išta od drugih. Ovo su deca koja se rano osamostaljuju i savladavaju životne veštine potrebne za preživljavanje. Sama sebi čitaju sve, pa i bajke.  Ova deca odrastaju u ljude koji su skloniji ulaganju u sebe i materijalno, jer veruju da ih samo to neće izdati.

Nesigurno preokupirani obrazac: I u ovom slučaju dete šalje signale, ali osoba koja se njime bavi reaguje selektivno. Na određene signale reaguje, na neke druge signale – ne reaguje. Budući da mu je majka važna, dete troši svu svoju energiju da otkrije koji signali su majci važni, a koje ignoriše. Pošto otkrije, šalje samo tu vrstu signala. U domaćoj sredini, signali na koje majke reaguju su bolešljivost, trapavost i neješnost. Postajući bolešljiva, trapava ili neješna deca obezbeđuju majčinu neprekidnu brigu i nadzor. Takođe,  samo dok su bolešljiva, trapava ili neješna imaju nekoga ko im čita bajke. Odrastaju u ljude sklone simbiotskom vezivanju za druge i kontroli.

Nesigurno dezorganizovani obrazac: U poslednjem slučaju, radi se o deci koja su imala tu nesreću da odrastaju uz roditelje koji su budući preplavljeni sopstvenim strahovima ili problemima, onemogućili deci da izgrade ikakvu strategiju reagovanja na životne teškoće.  Radi se o roditelju koji je istovremeno za dete bio i negovatelj i nasilnik, pa i žrtva (često se radi o odrastanju uz nasilje u porodici i alkoholizam). 

Dete koje raste sa ovakvim roditeljem nikada ne zna šta može da očekuje od drugih, pa je njegova reakcija na traumu  – strah bez rešenja (fear without solution) zaleđenost, disocijacija iskustava koja su previše bolna da bi bila integrisana. Dakle, dete bira da ne oseća ono što ga povređuje. U situaciji ugroženosti, reakcije ove grupe dece deluju bizarno, a svode se na dezintegraciju, na psihološko odvajanje od stresnog iskustva. Da li treba reći da njima ili niko nije čitao bajke ili da su i  bajke bile deo scenarija zastrašivanja i nerazumevanja.

I ako se posle svega još jednom osvrnemo na porodicu, moramo reći da je važna, čak odlučujuća za rast i razvoj dece. Moramo reći i da je ulaganje u pomoć roditeljima da od dece stvore junake bajki, a ne žrtve horor scenarija, potrebno i nikada dovoljno. Jednako tako moramo reći da tamo gde je horor očigledan, pravu porodicu treba potražiti u onome ko je spreman da vam čita bajku.

Da li vam je dok ste odrastali neko čitao bajke?

Autorka: Tatjana Stefanovic Stanojevic

Prof. razvojne psihologije, Departman za psihologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu