Blog

Ko se boji prava deteta?

Deca, boje, prava deteta

Prisutna je teza u našem društvu da su nam deca bahata i nasilna, a odrasli bespomoćni, otkad su priznata ta, „famozna“ prava deteta. Ovo se može čuti u komunikaciji odraslih građana različitih struka i profesija nezavisno od toga da li neposredno rade sa decom ili govore samo iz uloge roditelja, ili decu vide samo u prolazu i na televiziji.

Možda je zapravo problem što se uopšte takve ocene čuju posle 25 godina od usvajanja Konvencije o pravima deteta. Dakle, šta piše u Konvenciji o pravima deteta? Koja su to prava data deci, a koja ugrožavaju, odnosno zbog kojih se odrasli građani osećaju bespomoćno?

Pre svega, prema Konvenciji o pravima deteta dete ima pravo na:

  • život,
  • ime,
  • život u porodici,
  • mišljenje,
  • zdravlje, lečenje i zdravstvenu rehabilitaciju,
  • obrazovanje,
  • igru, odmor,
  • zaštitu od ekonomske eksploatacije,
  • zaštitu od seksualnog iskorišćavanja,
  • zaštitu od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja.

Prema Konvenciji dete ima pravo na obrazovanje u sistemu koji će učiti dete da bude tolerantno, nenasilno, poštuje roditelje. Ako učimo decu o tome šta su njihova prava, mi ih zapravo učimo da poštuju roditelje, porodicu, nastavnike, vršnjake, pripadnike drugih naroda, one koji se razlikuju od njih, da poštuju jednakost polova, svoje majke, bake, drugarice, drugove… Nigde ne piše da deca imaju pravo da nekog napadaju fizički i psihički, da nekog mrze zato što je različit, da imaju pravo da se ponašaju nasilno u porodici ili školi, na ulici, bilo gde i da im pri tom niko ne sme ništa, zbog čega bismo se kao odrasli građani osećali bespomoćno. To mogu da čuju od odraslih koji nisu pročitali Konvenciju o pravima deteta.

Da li nekim građanima smeta prava deteta da budu zaštićena od svih oblika nasilja?

Možda im je potrebno opravdanje za primenu izvesnog stepena nasilja u „disciplinovanju“ dece. Na primer pozivanje na „zakonito“, „razumno“ ili „umereno“ kažnjavanje ili disciplinovanje. U prošlosti u mnogim državama je postojao pravni osnov kojim se opravdavalo i dozvoljavalo muževima da telesno kažnjavaju žene, ili gazdama da kazne svoje robove, sluge, šegrte.

Da zaključimo, Konvencija zahteva ukidanje odredaba kojima se dopušta izvestan stepen nasilja nad decom, pa tako i „razumno“ ili „umereno“ kažnjavanje ili disciplinovanje kod kuće, u porodici ili bilo kojoj drugoj sredini.

Ovu zabranu ili pravo dece neki koriste kao argument da se prava deteta mogu zloupotrebiti, da se otvaraju vrata da se roditelji strogo kažnjavaju, da će se roditeljima oduzimati deca, da to daje osnov državi da se upliće u porodicu.

Prvo, Konvencija predviđa princip najboljeg interesa deteta i oduzimanje deteta je uvek poslednja opcija, odnosno opcija kada je život deteta ugrožen. Zatim, država već odavno reguliše odnose u porodici i štiti slabije. Zbog toga država postoji, kao brana anarhiji i nasilju jačeg. Ponekad nam se čini da baš to tako ne funkcioniše, ali građani u slobodnom društvu mogu da utiču da se stvari menjaju, popravljaju, unapređuju.

I na kraju, ove zabrane se ne plaše roditelji koji ponekad „lupnu“ dete, i koji se zbog toga kasnije loše osećaju. Roditelji su svesni da je fizička kazna češće rezultat emocija, stresa, straha ili ljutnje roditelja, nego osmišljenog vaspitnog koraka. Ovo je zbog onih koji telesno kažnjavanje primenjuju često i u tome vide legitimno sredstvo za vaspitanje dece i koji će reći – „to rade i doktori i sudije i profesori, pa mogu i ja…“

Najveža kazna za zagovarače batina – edukacija i savetovanje

A za one koji insistiraju da kazna mora da prati svaku zakonsku zabranu, ili ona nema smisla, šta bi bila odgovarajuća kazna za roditelje koji primenjuju batine kao vaspitnu mere. Za početak – edukacija i savetovanje. Da li se plašimo da učimo, da se edukujemo i da rastemo sa decom i da se razvijamo kao roditelji? U današnje vreme makar su informacije o vaspitanju dece vrlo raširene i lako dostupne.

Ukratko, ovo su neka od prava deteta. Ako upoznamo decu sa pravima kakva jesu, da li stvaramo od njih bahatu i nasilnu decu koja nikog ne poštuju? Da li postajemo bespomoćni ili u deci dobijamo saveznike za razvoj građanskog, tolerantnog društva bez mržnje prema slabijem, različitom, drugima?

Saša Stefanović

direktor Mreže organizacija za decu Srbije – MODS