Da li zabraniti ili ne društvene mreže za decu? To je pitanje o kojem razmišljaju mnoge zemlje širom sveta, počev od Australije, koja je u decembru 2025. postala prva država koja je usvojila zakon kojim se mlađima od 16 godina zabranjuje pristup pojedinim društvenim mrežama. Već narednog meseca, Vlada Ujedinjenog Kraljevstva najavila je konsultacije po ovom pitanju. U toku su i rasprave o uvođenju minimalne digitalne starosne granice na nivou EU za pristup društvenim mrežama. Debata dobija na zamahu u sve više zemalja, od Danske, Francuske i Španije do pojedinih saveznih država SAD, kao i Indije, Malezije i Indonezije.
Zagovornici zabrana naglašavaju potrebu da se zaštiti psihološko i emocionalno blagostanje dece, podstakne zdrav razvoj, spreči zloupotreba ličnih podataka i osnaže roditelji da bolje usmeravaju onlajn aktivnosti svoje dece. Protivnici zabrana, među kojima su, možda neočekivano, brojne organizacije za prava deteta i bezbednost na internetu, smatraju da se time ograničava ostvarivanje čitavog spektra prava deteta: pravo na razvoj, razmenu i traženje informacija, povezivanje sa drugima, političko organizovanje, istraživanje i oblikovanje identiteta, kao i pravo na učenje, igru i dr.
Ovi argumenti za i protv zabrane društvenih mreža pokazuju da se i dalje primenjuje pojednostavljen, ili–ili pristup mestu dece u digitalnom svetu. Teško je govoriti o ovoj temi, a da se ne produbi postojeća podela u raspravi. To ukazuje na potrebu za nijansiranijim i promišljenijim pristupom koji kritički preispituje postavke rasprave. Možda pitanje „zabraniti ili ne zabraniti“ uopšte nije pravo pitanje? Ako nije, odakle onda treba početi?
Kako zabrane utiču na rasprave o deci i digitalnom okruženju?
U raspravama o deci i digitalnom svetu stalno se provlači jedno pitanje: da li pristup treba da bude usmeren na zaštitu dece na internetu ili na njihovo osnaživanje da slobodno istražuju svet oko sebe?
Problem sa ovim pitanjem, na šta se CRIN već osvruo, jeste što postavlja lažnu dilemu ili-ili. Zar deca ne bi trebalo da imaju pristup digitalnim prostorima i da pritom budu bezbedna? Te dve stvari nisu suprotstavljene. Ipak, kako sve više zemalja razmatra zabrane kao navodno rešenje problema na društvenim mrežama, dominantni pristupi sve više daju prednost zaštiti u odnosu na pristup i povezivanje.
Nekritički se pretpostavlja da su zabrane najbolji način da se obezbedi zaštita. Takav prohibicionistički pristup već smo viđali – i često se primenjuje upravo kada su u pitanju deca. Međutim, zabrane zaobilaze suštinsku raspravu o tome kako izgleda delotvorna zaštita.
„Zabrana kao rešenje“ obećava sigurnost, ali ignoriše složenu stvarnost sa kojom se deca suočavaju i ne definiše jasno problem. Da bismo to bolje razumeli, potrebno je sagledati čitav spektar dečjih prava, koji obuhvata i zaštitu i osnaživanje dece, u svoj njihovoj složenosti.
Kako pristupiti raspravi o zabranama društvenih mreža zasnovanoj na pravima?
Razmatranje uticaja zabrana društvenih mreža na decu zahteva sagledavanje celokupnog spektra njihovih ljudskih prava, pri čemu nijedno pravo ne postoji izolovano niti je važnije od drugog. Konvencija UN o pravima deteta obuhvata širok spektar prava koja važe i onlajn i oflajn, uključujući i pravo na zaštitu od nasilja i štetnih sadržaja, pravo na nediskriminaciju, slobodu izražavanja i informisanja, slobodu udruživanja i mirnog okupljanja, privatnost, zdravlje, obrazovanje, razvoj, kulturu, odmor i igru. Ta prava su univerzalna (važe za svu decu), nedeljiva (nijedno nije važnije od drugog) i međuzavisna (ostvarivanje jednog zavisi od ostvarivanja drugih).
Uzimajući u obzir ovaj širok okvir prava, jasno je da je uticaj zabrana društvenih mreža složen. Dostupni dokazi ne potvrđuju jednostavne ili univerzalne tvrdnje da su društvene mreže same po sebi štetne. Neki prostori jesu toksični i mogu biti sredstvo za ozbiljna krivična dela nad decom, ali sama ideja društvenih mreža nije sama po sebi štetna.
Kako zabrane utiču na prava deteta?
Zaštita od nasilja: Pretpostavlja se da bi zabrane mogle zaštititi decu od počinilaca seksualnog zlostavljanja na internetu ili od psihološkog nasilja, poput seksualne ucene. Međutim, zabrane mogu i sprečiti decu koja već trpe nasilje da potraže savet i podršku u onlajn grupama. Time se može povećati osećaj stida i izolacije, što ih dodatno izlaže riziku.
Postoje načini da se zabrane zaobiđu prikrivanjem podataka o korisnicima, poput lokacije ili uzrasta. Međutim, polaziće se od pretpostavke da većina dece nakon zabrane neće koristiti društvene mreže, čime se umanjuje podsticaj da se platforme učine bezbednim za decu uopšte. Mlađa deca koja ipak na neki način uspeju da pristupe društvenim mrežama mogla bi se naći u još nekvalitetnijem i rizičnijem digitalnom okruženju nego sada. Neka bi čak mogla biti gurnuta ka tzv. dark webu.
Ali čak i ako pretpostavimo da većina dece poštuje zabranu, ona stvara svojevrsnu „liticu“ u trenutku kada deca navrše propisani uzrast za pristup društvenim mrežama. Rođendani nisu magični trenuci u kojima se iznenada stiču mudrost i otpornost: deca koja su do tada poznavala samo pojednostavljen, ograničen i „sterilisan“ digitalni prostor odjednom dobijaju neposredan pristup rizičnim društvenim mrežama, bez postepenog razvijanja veština potrebnih za bezbedno snalaženje i u skladu sa njihovim razvojnim kapacitetima, kako to predviđa Konvencija o pravima deteta. Dobrodošli u džunglu.
Mentalno zdravlje: Društvene mreže mogu podstaći poređenje sa drugima, strah od propuštanja, izloženost štetnim sadržajima ili probleme sa spavanjem. Neke platforme čak šire i dezinformacije o mentalnom zdravlju. Na osnovu toga, moglo bi se zaključiti da bi zabrana društvenih mreža imala pozitivan efekat na mentalno zdravlje dece.
Međutim, društvene mreže mogu imati i pozitivne efekte: mogu pomoći deci da izgrade osećaj zajedništva, prepoznaju sebe u različitim iskustvima, razvijaju kreativnost, pronađu inspiraciju za aktivnosti, podrže ciljeve do kojih im je stalo ili steknu obrazovna i radna iskustva. Pored toga, zabrane bi posebno negativno uticale na mentalno blagostanje dece iz ugroženih ili marginalizovanih zajednica, poput LGBT+ dece ili dece sa invaliditetom, jer bi im uskratile pristup prostorima u kojima se osećaju bezbedno i prihvaćeno.
Privatnost: Iako se tvrdi da bi zabrane smanjile eksploataciju podataka, tako što bi ograničile količinu ličnih podataka o deci koje kompanije prikupljaju. Međutim, zabrane su same po sebi izrazito invazivne, jer podrazumevaju utvrđivanje ko je dete – potencijalno proverom uzrasta svih korisnika, i odraslih i dece. Time bi se mogla dodatno povećati obrada ličnih podataka, što otvara pitanja o tome kako bi se provera uzrasta mogla sprovoditi delotvorno i kakve bi posledice to imalo po privatnost.
Pravo deteta da bude saslušano: Iako neka deca smatraju da bi zabrane imale pozitivne efekte, mogle da ih podstaknu da se više druže uživo, više vežbaju, više se posvete hobijima i oslobode zavisnosti i pritiska nerealnih standarda. Međutim, deca, baš kao i odrasli, imaju različita mišljenja. Istraživanja već pokazuju da se mnogi mlađi od 18 godina jasno protive zabranama ili imaju podeljena osećanja u vezi s njima, smatrajući da negativne strane društvenih mreža nisu toliko ozbiljne da bi opravdale zabranu. Njihovi stavovi često nisu ozbiljno uzeti u obzir u procesima donošenja odluka, iako je smisleno učešće dece njihovo pravo, a ne formalnost.
Da li su zabrane društvenih mreža nužne i proporcionalne?
Imajući sve ovo u vidu, možemo li zaista reći da su zabrane ubedljiv odgovor na opravdane zabrinutosti u vezi sa decom i društvenim mrežama? Prema međunarodnom pravu, određena prava deteta (poput slobode izražavanja i prava na privatnost) mogu biti ograničena merama koje imaju za cilj zaštitu drugih prava (npr. zaštite od nasilja). Međutim, takve mere moraju biti nužne i proporcionalne. To nas obavezuje da se zapitamo da li će predložene mere zaista biti delotvorne u postizanju svog cilja i da li postoji način da se taj cilj ostvari uz manje ograničavanje prava koja se tim merama sužavaju.
Kao što je prethodno pokazano, nužnost i proporcionalnost zabrana su upitne, jer one mogu ostaviti decu izloženom nasilju, suziti njihova pozitivna digitalna iskustva i dodatno izolovati one koji su već u nepovoljnijem ili marginalizovanom položaju. Do toga dolazi zato što celovit pristup pravima deteta nije bio u središtu javnih politika, iako su upravo prava temelj za promišljanje kvalitetnog i odgovornog kreiranja politika.
Kuda dalje?
„Zabraniti ili ne zabraniti“ pogrešno je postavljeno pitanje, vreme je da počnemo da postavljamo prava pitanja. Umesto oslanjanja na zabranu kao rešenje, polazna tačka za razvoj delotvornog pristupa zasnovanog na poštovanju prava deteta mogla bi biti sledeća pitanja:
- Kako trenutno razumemo pristup dece društvenim mrežama u odnosu na njihov uzrast (na primer, 13 godina prema uslovima korišćenja mnogih platformi) i njihove razvojne kapacitete?
- Koje zakone već imamo i koje probleme oni treba da rešavaju? Da li su ti zakoni adekvatni i da li se dosledno primenjuju? Da li su nam u ovoj fazi potrebni novi propisi?
- Ako deca nemaju koristi od pristupa zabrana kao rešenje, ko onda ima?
- Kako bi pristup koji uključuje celo društvo, a koji ne posmatra društvene mreže izolovano (već obuhvata platforme, roditelje, zdravstvene službe, obrazovne ustanove i druge aktere), mogao da obezbedi deci i zaštitu i povezivanje?
U narednom periodu, ove teme biće detaljnije razmatrane kroz tekstove i analize usmerene na razumevanje aktuelnog konteksta, na nijansirane odgovore na izazove koje društvene mreže donose i na promišljanje digitalnog sveta kakav želimo da gradimo, za decu i zajedno sa decom.
CRIN: Ovaj tekst je objavljen u saradnji sa organizacijom Defend Digital Me.
Izvor: CRIN